Интервју са Срђаном

Како се осећаш после трке?

Пошто је трка била јако дуга и напорна, осећам да нема толико узбуђења, више неки мир и осећај као да је неки огроман посао завршен. Све оно што иде уз победу, славље и све то, некако поприма другачији смисао, јер уложени напор и толика дуга концентрација на све то те чини мирним - да све то прихваташ много мирније него што би иначе.

Шта можеш да кажеш о осталим такмичарима?

Интересантно је за ову трку, пошто је веома дуга, а трчи се у круг, ми се стално сусрећемо, сустижемо и много времена проводимо заједно. Развија се невероватно пријатељство. Због тога што смо сви изложени великим напорима током трке, свако зна за овог другог, кроз шта он пролази, тако да је невероватан тај осећај узајамног поштовања према другим тркачима. Никад га раније тим интензитетом нисам доживео. Кад сам завршио трку, било је ту пуно људи који су ми честитали. Али кад су ми тркачи честитали, било је то нешто посебно, било је то потпуно искрено, тако нешто у спорту нисам до сад доживео. Увек у спорту постоји фер-плеј, али овако нешто, овакву блискост и невероватно поштовање према достигнућима других, то нисам никад доживео. Другопласираном Ашприханалу сам рекао шта ја све код њега ценим, његову лакоћу стила и његов карактер као човека, јер он је изузетан човек, велики шампион. А онда је он мени причао шта цени код мене и то је заиста једно искрено одушевљење. Невероватно је ово узајамно поштовање, иако сте у трци, ривали сте и такмичите се.

Шта ти је било најтеже?

Највећи проблем ми је било губљење телесне тежине. Губио сам нагло телесну тежину, изгубио сам осам килограма, и сви су ме упозоравали, искусни такмичари, а и организатори, да то може да буде опасно, да у каснијем делу трке могу да изгубим снагу и да ће се то одразити на моју дневну километражу. Онда сам морао да приморавам себе да једем, а време је изузетно топло, изузетно влажно. И код на су лета тако топла, на то сам навикао, али овакве влажности код нас нема. Та влажност ми је исто била велики проблем, али сам ипак некако успео да се прилагодим свему томе.

Шта би могао да поручиш другим тркачима на дуге стазе?

Могао бих да поручим да су ове вишедневне трке, а ова је најдужа од њих, изузетна школа трчања. Изузетна. Као и семинари за било који спорт, то је један виши ниво. Као рецимо, ево сад да упоредим са неким другим спортовима, карате. Вежбаш карате 20 година код неког тренера у сали, па одеш у Шаолин код оних монаха - е то је таква разлика. Апсолутно један нови степен, много тога учиш, толико је дуго. Шта се учиш у тој трци? Морају да се психички превазиђу сви проблеми, а они су неминовни, толико је напорно. Дођу и повреде, дође и пад енергије, а ти својом концентрацијом, својим унутрашњим сватом, мораш то да превазиђеш код себе. Зато је то велика школа, не само спортска школа, него и животна школа. Јер искуства су веома интензивна, тело је максимално напрегнуто и у читавом твом систему се дешавају изузетне ствари. Ти то посматраш, неки пут се и чудиш, неки пут не можеш да верујеш.

Срђан Стојановић у циљу Трке на 3100 миља (4988 km), Њујорк 28. јул 2005.
 

Шта ти је највише помогло?

Такмичари су били јако уједначени, ако погледаш наше резултате са претходних трка, сви смо били проближно једнаки, свако је могао да буде победник. Шта је мени помогло? Мислим да је мој став према трци био можда јако добар. Мој став је био да треба да учим. Ја имам 15 година искуства у такмичењу, у трчању. Али сад, ово је нешто сасвим друго, дуже него било шта што сам до сад радио. Мој став је био да морам све да учим испочетка. И био сам спреман да тако и учим, као дете кад учи да хода. Мислим да је то било врло добро, јер сам онда био доста флексибилан за сва искуства која долазе.

Зашто мислиш да су ове трке битне?

Овакве трке су врло битне, врло битне за тркаче, да би више спозналии себе и своје способности, а уопште и тај спорт којим се баве. Ово је једна невероватна надоградња и рекао бих да се варају многи стручњаци кад кажу да ако трчиш те дуге трке више не можеш да повратиш брзину. Ја осећам да то није тачно, јер ове трке су такве да ти креираш – да можеш да научиш да савладаш бол, да можеш да научиш да превазиђеш повреде, то је таква врста тренинга који ти после користи у било којој дисциплини, тако да увек можеш да се вратиш на оно што си раније радио, на брже трке, али сад са једним огромним искуством. Ја сам јако дуго избегавао ове трке баш због тога, плашио сам се да не изгубим брзину, коју више никад нећу повратити, али апсолутно мислим да је тај став који поједини тренери форсирају сувише ментални и да нема много додира са правом праксом и искуством.

Твој најупечатљивији утисак?

Све је толико интензивно и толико много дана је прошло, сваког дана се нешто ново дешава, нешто ново учиш о себи што ниси знао, о својим кризама, о својим слабостима, неки пут се изненадиш шта све можеш да издржиш, значи апсолутно је све врло интензивно, није то трка на 10 km. Цело искуство је јако интензивно и врло јако.

Намераваш ли да трчиш и следеће године?

Само што сам завршио трку и још сам апсолутно фокусиран на њу, толико је концентрација била дуга. Да би све то издржао, мораш да будеш потпуно фокусиран на трку. Сад кад сам завршио, као да сам у некој празнини, немам никакве планове. Не знам шта ће сутра да буде, апсолутно, а камоли да ли ћу следеће године да трчим.

Забележио: Тони Дабић